Плете мреже и чува ужарски занат

Са шест година направио сам први артикл у очевој ужарској радњи – улар за коња. Било је то помало неспретно, сјећам се да ме отац изгрдио. Али ужарство је мој живот и од тог првог улара па све до данас учим тајне старог заната који полако изумире, казује педесетједногодишњи Селим Шабановић, једини ужар у Бијељини, али и цијелом семберском крају.

А у плодну Семберију, смјештену између ријека Саве и Дрине, те планине Мајевице, Селимов отац Шукрија доселио се из родног Скопља давне 1949. године. Радио је на плодним равницама, у бројним фабрикама, да би 1961. упознао будућу супругу Јелену која је из војвођанског Срема у Бијељину дошла на ради у фабрици обуће.

“Мајка је са 14-15 година дошла у наше крајеве, упознала оца и прво дијете родила са 16 година. Отац каже да је она за њим трчала, а она говори да се није могла од њега одбранити. Али каква год заправо њихова прича била, из те љубави рођено је седморо дјеце. Сви смо живи и здрави, а родитељи су нас отхранили и школовали од ужарске радње коју је отац основао 1964. године”, приповиједа сјетно Селим за “Независне”.

selim-sabanovic-uzar2Мајстор спретних руку чува породичну традицију 45 година у радњи коју му је отац оставио у аманет, а појашњава да овај посао изискује много времена, снаге и стручности те напорног физичког рада, јер се деведесет одсто посла ради ручно.

“Правим и данас уларе, али више се траже мреже – спортске, заштитне, мреже за дјечје љуљашке… А израда мреже је тешка, по седам-осам сати се држе игла и калуп и шије се коцка по коцка. Ево, за једну мрежу од 80 метара потребно ми је 3.000 метара ужета, од којих се прави 9.000 чворова. Пуно је и да избројите толико чворова, а не да их и свежете”, прича вриједни мајстор.

А док испред радње која времену пркоси више од пола вијека Селим ручно чвора мреже, знатижељни пролазници, али и купци застају да се увјере у његове годинама брушене вјештине плетења те су га зато прозвали “Паук из Семберије”.

“Радим ручно, не машински. Волим испред радње да плетем и чворам мреже да би људи видјели да је све ручни рад – да виде да нисам трговац и препродавач, него произвођач. Стану, са занимањем гледају шта радим и кажу: “Ево га плете мреже као паук.” Отуда и надимак по којем сам постао познат широм Семберије”, објашњава кроз осмијех Селим.

У његову ужарску радњу смјештену у Улици незнаних јунака долазе купци са села, грађевинци, занатлије, али и доктори, магистри и професори… Свакоме је уже потребно за одређену намјену, а ужар каже да се довија на разне начине да би купцима понудио квалитетан производ: “Морате свашта да знате. Ја сам и трговачки путник и набављач репроматеријала и моделар, књиговођа, бравар…”

sel-im-sabanovic-uzarПрисјећа се да је у вријеме када је његов отац основао радњу ужарство било цијењен и плаћен занат те да су мајстори били поштовани. А сада је, каже, ситуација другачија.

“За разлику од тих давних времена, посла има, али нема новца. Велики су намети од стране државе – знате како кажу: ‘Цару царево, Богу божје, нама шта остане.’ Каква год држава била, шта год она вама дала, ви њој морате платити порез. Како ћете се даље снаћи, то је на вама”, наводи Селим и додаје да је ипак одлучан у намјери да очува занат и породичну традицију.

Вриједни семберски занатлија, по узору на своје родитеље, основао је велику породицу, он и супруга имају шесторо дјеце – двије кћерке и четири сина.

“Имам четири сина и учим их занату. Стари људи су говорили: ‘Лијепо је имати занат, па макар кишобране оправљао, нећеш бити гладан.’ Али не знам колико ће то у будућности имати смисла, јер држава не води рачуна о старим занатима, о занатима који се гасе. Због тога сам дјеци рекао да уче и заврше школе. А нека и заната”, сматра Селим и додаје да и поред високообразованих људи једна земља мора имати и занатлије, људе који својим рукама осигуравају егзистенцију.

“Паук из Семберије” објашњава да од свог напорног рада са породицом може живјети просјечан живот и да му је то довољно, јер, казује: “Када кренете са овог свијета са собом можете понијети само двије ципеле, једне хлаче и једну кошуљу, колико год ствари имали у ормару.”

“Радићу још коју годину и гледати да радња опстане. Не дам занат забораву, трудићу се докле год буде здравља, снаге и среће. Код нас овдје кажу: ‘Без једног Циге може бити вашар’ те једног дана када мене више не буде, живот неће стати, само ће ријетки примијетити да ме нема испред радње да плетем своју ужад, али сјећање на бијељинске ужаре Шабановиће живјеће вјечно”, закључује Селим.

Извор: Независне новине