РАЧУНОВОДСТВО је систем чије функционисање обезбјеђује информације о преносном, имовинском и финансијском положају, токовима готовине, промјенама на властитом капиталу и другим финансијским и нефинансијским информацијама значајним за екстерне и интерне кориснике финансијских извјештаја.

Рачуновођа је особа која врши записе у пословне књиге.

Сврха вођења пословних књига је састављање годишњег финансијског извjештаја, односно утврђивања пословног резултата. Годишњи финансијски извjештај подноси се Агенцији за посредничке, информатичке и финансијске услуге (АПИФ) и Пореској управи Републике Српске (ПУРС) и он је основа за плаћање пореза на добит. Осим тога, Годишњи финансијски извјештај је врло битан документ приликом тражења кредита од банке, субвенција, подстицаја и слично.

 

КЊИГОВОДСТВО је саставни дио рачуноводства, односно систем који обухвата прикупљање, класификовање, евидентирање и сумирање пословних трансакција, те чување оригиналне пословне документације која пружа доказе о тим трансакцијама.

Правна лица су дужна да воде пословне књиге, сачињавају и презентују своје финансијске извјештаје, те врше њихову ревизију. Она се разврставају, у зависности од просјечног броја запослених, укупног годишњег прихода и просјечне вријендости пословне имовине на микро, мала средња и велика правна лица.

Правно лице својим општим актом уређује организацију система књиговодства и рачуноводства, рачуноводствене контролне поступке, рачуноводствене политике и процјене, кретање књиговодствених исправа и рокове за њихово достављање, поступке припреме извјештаја, те одређује лица која су одговорна за законитост и правилност сачињавања књиговодствених исправа.

 

УСЛУГЕ које нуде агенције за рачуноводствене услуге:

  1. Обрачун ПДВ
  2. Подношење ПДВ пријаве Управи за индиректно опорезивање
  3. Вођење књига ПДВ, КУФ-а и КИФ-а
  4. Обрачун пореза на добит и израда пореског биланса
  5. Мјесечна пријава за порез по одбитку (1002)
  6. Пријава за регистрацију запослених 1000-П3
  7. Послови плаћања и ликвидатуре документације
  8. Сачињавање документације за компензације и цесије
  9. Сачињавање ИОС-а
  10. Послови финансијског књиговодства
  11. Израда полугодишњег и годишњег обрачуна
  12. Послови благајне, статистике и др.
  13. Банкарски послови (полог позара, плаћање, чекови и др.)
  14. Сарадња са Пореском управом
  15. Сарадња са Управом за индиректно опорезивање
  16. Обрачун накнада за боловања

КЊИГОВОДСТВЕНЕ ИСПРАВЕ И ПОСЛОВНЕ КЊИГЕ

Књиговодствена исправа представља писани документ у материјалном или електронском облику о насталом пословном догађају којим су обухваћени сви подаци неопходни за књижење у пословним књигама, потписан од лица која су овлашћена за сачињавање и контролу књиговодствених исправа.

Пословне књиге представљају једнообразне евиденције о стању и промјенама на имовини, обавезама и властитом капиталу, као и оствареним приходима и насталим расходима а чине их: дневник, главна књига и помоћне књиге. Дневник и главна књига се воде по систему двојног књиговодства.

  1. Дневник је пословна књига у коју се пословни догађаји настали у току обрачунског периода уносе хронолошки, према редосљеду њиховог настанка.
  2. Главна књига је систематска евиденција у којој се приказују стања и промјене на имовини, обавезама, властитом капиталу, приходима и расходима у току обрачунског периода и која представља основ за израду финансијских извјештаја.
  3. Помоћне књиге су аналитичке евиденције које се воде за нематеријална средства, непокретности, постројења и опрему, инвестиционе некретнине, финансијске пласмане, залихе, потраживања, готовину и готовинске еквиваленте, обавезе, капитал и друге билансне позиције.
  4. Дневник благајне је помоћна књига у којој се приказују стање и промјене на готовини и еквивалентима готовине, која се закључује на крају сваког дана у којем је било промјена у благајни, а књиговодству на књижење доставља се најкасније наредног дана.

Правно лице или предузетник који води двојно књиговодство сачињавају и презентују јавности финансијске извјештаје за пословну годину завршену 31.12. текуће године са упоредним подацима за претходну годину. Пословне књиге и финансијски извјештаји чувају се у оригиналу или коришћењем других адекватних средстава архивирања.

Пословне књиге и финансијски извјештаји воде се, припремају и чувају у пословним просторијама правног лица, организационог дијела правног лица, предузетника или лица коме је повјерено вођење пословних књига у Републици.

Ако се пословне књиге воде у електронском облику , правно лице, односно организациони дио правног лица, или предузетник дужни су да овлашћеним контролним органима обезбиједе приступ централној бази података ради несметане контроле пословних књига.

Дневник и главна књига чувају се најмање 10 година. Помоћне књиге чувају се најмање 5 година. Финансијски извјештаји и извјештаји о извршеној ревизији чувају се трајно у оригиналном облику. Рокови у којима се чувају пословне књиге и финансијски извјештаји почињу да теку након истека посљедњег дана пословне године на коју се односе.

БИЛАНС УСПЈЕХА

Биланс успјеха је финансијски извјештај у којем се приказују приходи и расходи привредног друштва с циљем утврђивања резултата пословања (остварење добити или губитка) у одређеном временском периоду.

Садржину Биланса успјеха чине приходи и расходи, с тим да се нарочито истиче структура прихода и расхода.

Инструкције како пројектовати Биланс успјеха намијењене су особама које до сада нису имале искуства у припремању финансијских планова. У наставку биће објашњени основни елементи Биланса успјеха и начин његовог пројектовања.

Циљ и сврха пројектовања Биланса успјеха

Биланс успјеха је извјештај о успјеху пословања сваког пословног субјекта. То је извјештај о приходима, трошковима и резултату пословања на крају одређеног периода пословања. Коначан резултат пословања може бити губитак или добитак. Пројекција Биланса успјеха ради се у циљу сагледавања будућих резултата одређених пословних одлука које се доносе у садашњости. На примјер, планом продаје дефинисали сте количине, цијене и очекиване приходе у наредном периоду. Пројектовани Биланс успјеха садржи, осим прихода и све трошкове периода посматрања и треба да покаже да ли ћете датом структуром прихода и трошкова, у дефинисаном периоду посматрања, пословати позитивно (добитак) или негативно (губитак). Уколико нисте задовољни планирани резултатом, потребно је поново преиспитати претпостaвке на којима су дефинисани планирани приходи и трошкови и сагледати која су потенцијална мјеста унапређења и промјена. Са планирањем и пројектовањем мање су шансе да ћете грешке направити на тржишту.

Основни кораци у припреми Биланса успјеха

Форма Плана Биланса успјеха из прилога покрива период планирања од годину дана. Исту је могуће прилагодити вашим потребама.

Двије су основне фазе у процесу планирања и то:

  1. планирање прихода (које преузимамо из плана продаје);
  2. планирање трошкова.

План трошкова се, такође, ради у двије фазе:

  1. планирање директних трошкова производње;
  2. планирање индиректних трошкова пословања.

Директни трошкови су сви они трошкови који су у директној вези са процесом производње и настајањем сваке јединице производа/услуге.

Индиректни трошкови су трошкови пословања, они не учествују директно у процесу производње, али без њих пословање не би било могуће. Најбољи примјер су плате радника у производњи, што је директан трошак производње и на примјер, плата рачуновође. Плата рачуновође је идиректни трошак, јер рачуновођа не учествује у производњи, али без њега пословање не би било могуће.

Биланс успјеха садржи неколико нивоа резултата:

  1. Бруто резултат (бруто маржа) који се добија из разлике укупних пословних прихода и директних трошкова. Овај резултат показује колико прихода, по покрићу директних трошкова, остаје фирми за покриће индиректних трошкова пословања.
  2. Пословни добитак/губитак је други ниво резултата и показује разлику Бруто резултата и индиректних трошкова. Називамо га Пословним јер искључује утицај начина финансирања на резултат, као и све ванредне догађаје (који могу бити приходи или трошкови).
  3. Трећи ниво резултата је Пословни добитак прије опорезивања који, за разлику од претходног резултата, садржи и трошкове финансирања. У случају ванредних прихода и трошкова, који нису дио редовног пословања, исти би били дио овог нивоа резултата. С обзиром на то да се ради о пројекцији Биланса успјеха, ванредне догађаје ријетко пројектујемо јер би тиме били дио очекиваног и самим тим редовног пословања.
  4. Посљедњи ниво резултатa је Добитак послије опорезивања или губитак. Стопа пореза коју рачунамо на претходни ниво резултата је званична стопа која важи у одређеној земљи.
  5. Сваки од нивоа резултата може бити добитак или губитак. Једина разлика је да се у случају губитка не обрачунава порез на добит.

Најчешћа грешка у припреми плана Биланса успјеха је намјештање резултата у циљу исказивања добитка. Честе су ситуације да је резултат негативан у првим годинама пословања и, као такав, очекиван, што може бити посљедица специфичности индустрије или самог тржишта, а не лошег пословања предузетника.

ПЛАН НОВЧАНИХ ТОКОВА

Извјештај о новчаним токовима је најзначајнији пословни алат у управљању готовином. Планирањем новчаних токова предузетници имају комплетан увид у планиране приливе и одливе новца што даље омогућује управљање ликвидношћу пословања.

Основно правило пословања је да добитак није једнак стању готовине на крају истог периода посматрања. Ријетке су ситуације да предузетници у одређеном мјесецу наплате све приходе и исплате све трошкове, што би донекле изједначило приливе и одливе новца са приходима и трошковима пословања.

На примјер, уколико сте купцима одобрили одложено плаћање, приход остварен у једном периоду не значи аутоматски и прилив новца по основу тог прихода у истом периоду. Истовремено, уколико немате одложено плаћање према добављачима то значи да су трошкови једнаки одливима готовине тј. исплати обавеза према добављачима у истом периоду. Знајући да ће приходи бити наплаћени у неком наредном периоду задатак предузетника је да планирањем новчаних токова на вријеме сагледају овакве будуће догађаје и нађу начин покрића готовине која недостаје.

План новчаних токова може бити прилагођен конкретним потребама сваког пословног субјекта. Модел Плана новчаних токова у даљем тексту је један од најједноставнијих. Период посматрања може бити мјесец, квартал, шест мјесеци, или година.

Како припремити План новчаних токова?

  1. Полазну основу планирања новчаних токова чини План биланса успјеха
  2. Двије ствари које треба најприје научити су:
    • амортизација је фиктиван трошак и по основу трошка амортизације неће настати новчани одливи из пословања,
    • новац на крају сваког периода је једнак новцу на почетку наредног периода.
  3. Новчани приливи ће настати по основу оних прихода из Плана биланса успјеха за које очекујете да ће бити наплаћени у истом периоду (нпр. мјесец). Приливе новца по осталим приходима распоређујете на будуће периоде када очекујете наплату потраживања. Уколико је, на примјер, ваш договор са купцима да 40% плаћају авансно, а 60% на одложено до 45 дана, планом новчаних токова предвиђате прилив од 40% у истом мјесецу када су и настали приходи, а преосталих 60% у наредном мјесецу.
  4. Такође, новчани одливи ће настати по основу оних трошкова из Плана биланса успјеха које плаћате у истом периоду када су и настали. То су најчешће плате, комуналије, али и добављачи сировина и осталог материјала, уколико уговором нисте испословали одложено плаћање.
  5. Коначно, стање готовине на крају сваког мјесеца тј.периода је разлика свих прилива и одлива у датом периоду увећана или умањена за стање готовине на почетку периода. Разлика у датом периоду је увећана за стање на почетку уколико је почетно стање било веће од нуле, односно умањена уколико је почетно стање било мање од нуле (нпр. користите дозвољени минус по текућем рачуну код банке).

УПРАВЉАЊЕ ФИНАНСИЈАМА

Покретање приватног бизниса је велики изазов. Имати генијалну пословну идеју је само један корак ка пословном успјеху. Управљање пословним финансијама је најчешће најкритичнија пословна функција и вјештина успјешних предузетника.

Управљање финансијама представља процес управљања стицањем (прибављањем) и употребом финансијских средстава, што треба да допринесе остварењу унапријед дефинисаних финансијских циљева.

Основни финансијски циљеви сваког пословног субјекта су:

  1. прецизно и благовремено сагледавање и дефинисање финансијских потреба,
  2. прибављање финансијских средстава из најповољнијих извора,
  3. њихова рационална употреба и контрола трошкова пословања,
  4. контрола кретања новчаних прилива и одлива и
  5. обезбјеђење жељене стопе поврата на уложена средства, у смислу покрића трошкова ангажованог капитала и адекватне надокнаде за преузети ризик.

Чак и у ситуацији када предузетник користи сопствена средства финансирања, овај капитал има своју цијену и она је најмање једнака каматној стопи коју би добио да дату суму новца депонује код банке. Што је ризик ангажовања средства већи, већа је и очекивана зарада или очекивани поврат на уложени капитал.

Кључне активности процеса управљања финансијама су:

  1. Финансијско планирање – предузетник мора да буде сигуран да у сваком тренутку посједује довољно расположивих средстава за покриће финансијских потреба бизниса. У кратком року (који је најчешће период до годину дана), планирање подразумјева сагледавање потреба за обртним капиталом који ће бити коришћен за куповину сировина, финансирање залиха и потраживања од купаца, исплату добављача и запослених, као и покриће трошкова потенцијалних краткорочних извора финансирања (камате, доспјеле рате кредита и сл.). Финансијско планирање на средњи и дуги рок (рок дужи од годину дана), саставни је дио процеса управљања развојем и растом пословања, јер подразумјева сагледавање дугорочних инвестиционих потреба бизниса и благовремену припрему за исте.
  2. Финансијска контрола – је једна од активности финансијског управљања која треба да одговори на питања као што су:
    • Каква је продуктивност рада и употребе расположивих ресурса?
    • Да ли се посао развија у жељеном правцу у смислу броја продатих производа, трошкова производње, остварене зараде, као и брзине исплате обавеза и наплате потраживања?
    • Да ли особе одговорне за управљање финансијама заиста раде у најбољем интересу власника, као и која су евентуална поља за унапрјеђењем?
  3. Доношење финансијских одлука – кључне финансијске одлуке везане су за инвестиције, изворе финансирања, жељену стопу поврата на уложена средства и, у складу с тим, политику исплате дивиденди.
    • Инвестиције су покретачи раста и развоја пословања. Одлука од пресудног значаја за даљи развој пословања односи се на начин финансирања нових инвестиција. Постоје бројне опције, од додатног улагања сопственог капитала, преко различитих кредитних аранжмана код финансијских институција, па све до проналажења стратешких инвеститора и пословних партнера.
    • Друга важна финансијска одлука је да ли реинвестирати профит или исти исплатити кроз дивиденде власнику. Исплатом целокупне зараде власници бизниса доводе у питање будуће профите јер, као што је већ поменуто, без инвестиција нема раста и развоја пословања.

За успјешно управљање наведеним финансијским активностима неопходно је да сваки привредни субјект разумије структуру и садржај финансијских извјештаја:

  1. Биланс стања
  2. Биланс успјеха
  3. Биланс токова готовине
  4. Извјештај о промјенама на капиталу
  5. Напомене уз финансијске извјештаје

ФИНАНСИЈСКА АНАЛИЗА

Циљ анализе кредитне способности предузећа је сагледавање његове зарађивачке моћи (продаја и обезбјеђење редовних прихода), као и способности предузећа да из генерисаних прихода обезбиједи редовни прилив новчаних средстава (наплата потраживања), како би на вријеме сервисирало своје обавезе према добављачима и осталим повјериоцима (плаћање доспјелих обавеза). Суштина ове анализе своди се на добијање што прецизнијих одговора на питања:

  1. Да ли су реална и наплатива (ликвидна) потраживања предузећа?
  2. Да ли предузеће може на вријеме да исплаћује своје обавезе?
  3. Да ли залихе могу да се продају у планирано вријеме (брзина обрта залиха)?
  4. Да ли је маржа реална?
  5. До које границе се може смањивати профитна стопа предузећа, а да то не доведе у питање његову могућност исплате камата, ренти, главнице кредита и слично?
  6. Да ли је финансијско стање предузећа стабилно, нестабилно, или нешто између?

Није довољно само обезбиједити квалитативне одговоре на наведена питања, већ и квантификовати исте како би подаци били упоредиви са стандардима који постоје у датим индустријама. Такође, важно је поређење датих величина кроз вријеме како би се пратило кретање пословања, а не само стање на одређени дан.

Из горе наведених разлога, анализа кредитне способности најчешће се ради помоћу метода коефицијената. Суштина метода састоји се у израчунавању коефицијената који се добијају из односа појединих позиција из финансијских извештаја.

Предузетници би требало да буду добро упознати са наведеним показатељима финансијске успјешности пословања предузећа, без обзира да ли аплицирају за додатна средства финансирања или то раде само у циљу редовног праћења финансијског стања предузећа. Свака већа промјена у наведеним показатељима јасан је знак да се нешто дешава и потребна је детаљна анализа.

Најчешће коришћени показатељи (рациа) у пракси су:

  1. показатељи ликвидности
  2. показатељи активности
  3. показатељи профитабилности

У даљем тексту биће представљен поступак израчунавања сваког од њих и тумачење шта добијени показатељи говоре о појединим сегментима финансијског здравља предузећа.

1. Показатељи (или рацио) ликвидности мјери способност предузећа да измирује своје обевезе о року доспијећа. Постоји више рациа који спадају у ову групу. За потребе наше анализе указујемо на два.

а) Општи рацио ликвидности добија се стављањем у однос укупних обртних средстава предузећа са краткорочним обавезама.

Кратко подсјећање: укупна краткорочна средства предузећа укључују сва потраживања од купаца, залихе предузећа, готовину и готовинске еквиваленте; док краткорочне обавезе укључују све обевезе предузећа као што су: добављачи, плате, рате кредита, пореске обавезе и сл. Обје величине налазе се у Билансу стања.

Он показује колико обавеза предузећа долазе на сваку јединицу краткорочних (ликвидних) средстава. Уколико су краткорочна средства већа од краткорочних обавеза, овај рацио број (количник) биће >1 што говори о томе да је предузеће у стању да измирује своје краткорочне обавезе из расположивих краткорочних средстава. Рацио број 1.

2. Показатељи (или рациа) активности показују ефикасност коришћења расположивих средстава у остваривању прихода предузећа. У ову групу показатеља спада велики број показатеља.

а) Коефицијент обрта купаца гдје је:

  • КОК -коефицијент обрта купаца,
  • НПП – нето приход од продаје (величина из Биланса успјеха)
  • ПСК – просјечна потраживања од купаца (величина из Биланса стања).

Овај коефицијент показује брзину наплате потраживања од купаца и циљ сваког предузетника је да буде што већи што указује на добру политику наплате потраживања и ликвидност предузећа.

б) Коефицијент обрта залиха гдје је:

  • КОЗ -коефицијент обрта залиха,
  • ЦКПП- цијена коштања продатих производа (величина из Биланса успјеха)
  • ПСЗ – просјечно стање залиха (величина из Биланса стања).

Као и у претходном случају циљ је да овај број буде што већи јер говори о брзини продаје залиха и самим тим доброј политици управљања истим. Што предузеће брже продаје залихе, уз истовремено брз обрт купаца и наплату потраживања, то ће новац бити краће „заглављен“ у роби и потраживањима од купаца и моћи ће да из слободних новчаних средстава обезбиједи редовно измирење доспјелих обавеза и континуитет у процесу производње.

в) Коефицијент обрта добављача гдје је:

  • КОД – коефицијент обрта добављача,
  • ЦК – цијена коштања (величина из Биланса успјеха),
  • ПЗ – промјена стања залиха (+повећање залиха, – смањење залиха, величине из Биланса стања),
  • ПСД – просјечно стање добављача (обавезе према добављачима из Биланса стања)

Супротно претходним, овај показатељ треба да буде што мањи јер говори о брзини плаћања обавезе и самим тим условима одложеног плаћања које је предузетник испреговарао са повјериоцима. Циљ је да буде мањи од коефицијента обрта купаца јер то указује да је ликвидност добра и да предузеће прије наплаћује своја потраживања него што плаћа обавезе.

Када 360 (број дана у години) подјелимо са било којим од наведених показатеља активности добијамо просјечан број дана: држања потраживања од купаца, залиха и обавеза према добављачима. На овај начин све величине постају упоредиве и предузетник може сам да оцијени своју способост плаћања обавеза из потраживања.

У супротном, уколико купци имају већи број дана одложеног него што је он добио од добављача, мораће додатно да се задужује.

3. Показатељи профитабилности (рентабилности) стављају у однос више нивоа резултата (добитка или профита предузећа) са уложеним капиталом (укупним или само сопственим) како би се оцијенила зарађивачка способност предузећа. То значи да добијени показатељи говоре о томе колико предузетник зарађује на сваку јединицу уложеног капитала.

Показатељи профитабилности (рентабилности) исказују се у виду стопе (%) и показују принос на одређена уложена средства.

У наставку су представљене неке од најчешће коришћених стопа у пракси:

  1. Стопа пословног добитка – добија се из односа пословне добити и нето прихода од продаје, помножено са 100.
  2. Стопа нето добитка или марже – показује однос нето добити (профита) према вриједности нето продаје, такође поможено са 100.
  3. Стопа приноса на укупни капитал – добија се стављањем у однос пословног добитка и просјечних укупних пословних средстава, помножено са 100.
  4. Стопа приноса на сопствени капитал – добија се стављањем у однос нето добитка и просјечних сопствених средстава (капитал предузетника), помножено са 100.

Овако добијене стопе предузетник може да пореди са стопама приноса које би добио уколико би средства уложио у неки други бизнис или рецимо у банку. Зато ове показатеље профитабилности називамо и показатељима зарађивачке снаге бизниса јер указују на стопу приноса (зараду) на сваку јединицу уложених средстава.

ФИНАНСИЈСКИ ИЗВЈЕШТАЈИ И КОНСОЛИДОВАНИ ФИНАНСИЈСКИ ИЗВЈЕШТАЈИ

Годишње финансијске извјештаје чине :

  • Биланс стања,
  • Биланс успјеха,
  • Биланс токова готовине,
  • Извјештај о промјенама на капиталу и
  • Напомене уз финансијске извјештаје.

Предузетници који воде двојно књиговодство, заједнице етажних власника, синдикалне организације и друга удружења грађана годишње финансијске извјештаје презентују искључиво кроз Биланс стања и Биланс успјеха, уколико је просјечан број запослених мањи од пет, просјечна вриједност пословне имовине на крају пословне године до 250.000 КМ и укупан годишњи приход до 500.000 КМ.

Правно лице код кога настану статусне промјене, као и правно лице над којим је отворен стечајни или ликвидациони поступак, поред финансијских извјештаја, сачињава и презентује финансијске извјештаје сачињене на дан промјене правне форме, као и на дан отварања и закључења стечајног или ликвидационог поступка.

Уз годишњи финансијски извјештај корисницима финансијских извјештаја презентује се и посебан извјештај сачињен према захтјеву Републичког завода за статистику.

Консолидовани финансијски извјештаји су финансијски извјештаји групе у којима су имовина, обавезе, сопствени капитал, приходи, расходи и токови готовине матичног правног лица и његових зависних правних лица презентовани као да су једна економска цјелина. Групу чине матично правно лице и његова зависна правна лица над којима матично правно лице остварује контролу, у складу са IAS, односно IFRS.

Матична правна лица имају обавезу да сачињавају, презентују, објављују и достављају консолидоване финансијске извјештаје у складу са одговарајућим IAS, односно IFRS.

ФИСКАЛНЕ КАСЕ

Фискалне касе су уређаји за регистровање података о вриједности продатих добара и извршених услуга, другим ријечима промета, који су претходно унесени у касу у виду базе података о добрима и услугама, уз истовремено евидентирање на контролној траци фискалне касе, њихово периодично евидентирање у фискалној меморији фискалне касе и формирање и штампање фискалних докумената.

Законом о фискалним касама се, између осталог, уређује евидентирање сваког појединачно оствареног промета добара на мало, односно сваке појединачно извршене услуге физичким лицима преко електронске регистар касе са фискалном меморијом. Контрола евидентирања промета преко фискалне касе, као и контрола овлашћених сервиса у надлежности је тржишног инспектора и министарства надлежног за послове трговине.

Особа која је уписана у одговарајући регистар за промет добара на мало, односно за пружање услуга физичким лицима, дужна је да врши евидентирање сваког појединачно оствареног промета преко фискалне касе. Обавеза постоји и у случају када се услуга пружа физичком лицу, а накнаду за пружене услуге сноси правно лице, односно предузетник и то независно од начина плаћања (готовина, чек, картица и безготовинско плаћање).

Осим фискалне касе, правно лице или предузетник мора да има и терминал за даљинско очитавање фискалних каса и да склопи уговор са Телекомом Српске о услузи даљинског очитавања, познатији као GPS (ЏиПиеС). Ова обавеза се не односи на пољопривредног произвођача и власника самосталне занатске радње који на пијачним тезгама и сличним објектима продају пољопривредне производе, односно сопствене производе занатства и домаће радиности, као и на банкарске организације, осигуравајућа друштва, ПТТ и јавна предузећа која накнаду за продата добра, односно пружене услуге физичким лицима наплаћују испостављањем рачуна о обрачуну потрошње преко мјерних инструмената (гријање, гас, телефон, електрична енергија, вода и др.).

ПОСТУПАК ФИСКАЛИЗАЦИЈЕ

Прије почетка коришћења фискалне касе, порески обвезник преко овлашћеног сервиса доставља организационој јединици Пореске управе захтјев за стављање у употребу фискалне касе. Фискализација се врши у овлашћеном сервису од стране овлашћеног радника Пореске управе и овлашћеног сервисера. Извршена фискализација и одређивање евиденционог броја фискалне касе утврђује се рјешењем Пореске управе. Пореска управа води евиденцију о фискалним касама преко којих се евидентира промет. Евидентирање промета преко фискалне касе не може се вршити прије одређивања евиденционог броја и извршеног пломбирања фискалне касе.

Након извршене фискализације (пломбирања фискалне касе фискалним пломбама од стране Пореске управе и сервисном пломбом од стране овлашћеног сервиса) фискална каса се може пустити у употребу.

Унос базе података о добрима и услугама у фискалну касу може извршити сам корисник или то за њега може урадити овлашћени сервис. Према Закону о фискалним касама Републике Српске овлашћени сервис није у обавези да изврши унос базе података о артиклима, па се може очекивати да за ову услугу захтјева накнаду.

Фискални документи

Фискални документи су фискални рачун, дневни извјештај, периодични извјештај и пресјек стања. Копија свих ових докумената, када се одштампају, остаје на контролној траци.

Фискални рачун садржи податке о продавцу, мјесту и времену продаје, производима, цијенама, износима пореза, а може да садржи и неку рекламну поруку. Обвезник који је дужан да евидентира сваки појединачни промет добара на мало, односно промет услуга физичким лицима преко фискалне касе, дужан је да купцу добара, односно кориснику услуге одштампа и изда фискални рачун фискалне касе преко које је евидентиран промет, без обзира да ли купац добара, односно корисник услуга то захтјева или не.

Дневни извјештај са збирним подацима о томе шта је на каси рађено током дана, штампа се на крају сваког радног дана. За сваку касу води се књига дневних извјештаја која се чува на продајном месту. Пресјек стања, који садржи збирне податке од штампања претходног дневног извештаја до тренутка када се затражи пресјек, прави се за сопствене потребе или на захтјев пореског инспектора. Периодични извјештај штампа се на крају пореског периода.

Дефискализација

У случају престанка обављања дјелатности, а ради преузимања података из фискалне меморије, порески обвезник је дужан у року од три дана од дана престанка обављања дјелатности да обавијести Пореску управу и овлашћени сервис о престанку обављања дјелатности.

Закон о фискалним касама („Службени гласник Републике Српске бр. 69/07; 1/11; 65/14 и 21/15“).

УСЛОВИ И НАЧИН ПЛАЋАЊА ГОТОВИМ НОВЦЕМ

Уплата готовог новца на рачун и исплата готовог новца са рачуна иницира се налогом за плаћање. Налог за уплату готовог новца на рачун може се поднијети свим овлашћеним организацијама, без разлике гдје се води рачун у корист којег се обавља уплата. Налог за исплату готовог новца са рачуна подноси се овлашћеној организацији која води рачун учесника.

Пословни субјекти могу у благајни држати готов новац до износа утврђеног благајничким максимумом и користити га за готовинска плаћања за намјене. Пословни субјекти висину благајничког максимума утврђују одлуком надлежног органа у складу са њиховим интерним актима, а на основу просјечних дневних исплата из благајне у претходном мјесецу, као и других услова који су од утицаја за потребу држања готовог новца у благајни.

Пословни субјекти дужни су да готов новац остварен обављањем регистроване дјелатности евидентирају у складу са прописима о рачуноводству и уплате истог радног дана на свој рачун отворен код овлашћене организације, а најкасније наредног радног дана.

КРЕДИТИРАЊЕ

Најчешћи извор финансирања малих предузећа јесте лична уштеђевина власника. Међутим, потребна финансијска средства предузетници могу позајмити од спољних извора финансирања, међу којима су најзначајнији:

  • финансијске институције – банке,
  • државне организације,
  • развојне агенције,
  • лизинг компаније и
  • инвестициони фондови.

Додатне могућности, које посљедњих година све више добијају на значају у Републици Српској јесу позајмице од потенцијалних бизнис партнера који у замјену за уложени капитал стичу одређени удио у власништву. Овако обезбјеђен удио у власништву може пратити и право учествовања у управљању пословањем и одлучивању, што све зависи од висине удјела и договора партнера на самом почетку.

Са друге стране, кредити као извор финансирања бизниса представљају позајмљени облик финансирања који даваоцу кредита не обезбјеђује право учешћа у власништву бизниса већ право на припадајућу камату или надокнаду за коришћење туђих извора финансирања. Предузетник је у обавези да врати кредит увећан за износ договорене камате која представља трошак капитала.

Уколико размишљате о узимању кредита ваш први корак је дефинисање сврхе и намијене кредита. Кредити могу бити дугорочни и краткорочни, са „грејс“ периодом од шест мјесеци или краће, са и без учешћа, са или без хипотеке, или са неким другим видом обезбјеђења, са мјесечним, тромјесечним или чак полугодишњим ануитетима итд. Најбољи је онај кредит који је у складу са вашим бизнис потребама и то прије свега у погледу рока доспијећа и динамике отплате.

Основно правило кредитирања малог бизниса, посебно на самом почетку, је ускладити рок доспијећа кредита и динамику отплате са динамиком очекиваних резултата који ће настати као посљедица коришћења датих финансијских средстава.

Најчешћи облици кредита доступни готово код свих банака су:

  • Кредитне линије које помажу да се премосте привремени недостаци новца за финансирање свакодневног пословања. То значи да фирма има дозвољени минус на свом текућем рачуну који се стално обнавља, а покрива се редовним приливима на рачун. Кредитна линија вам обезбјеђује сигурност и континуитет у пословању и измирењу финансијских обавеза о року њиховог доспијећа. У пракси честе су ситуације да купац није у могућности да изврши обавезу плаћања у договореном року, што може утицати негативно на континуитет вашег пословања и самим тим вашу способност измирења доспјелих обавеза. Кредитне линије обично даје банка код које фирма има отворен текући рачун преко којег обавља договорен проценат укупног платног промета (најчешће за почетнике, проценат иде и преко 50% промета). Каматне стопе су повољније у односу на остале врсте кредита и камата се плаћа само на висину износа у коришћењу.
  • Краткорочни кредити су кредити са роком доспијећа до годину дана. Обично се везују за промјенљиву каматну стопу. Краткочни кредити су такође познати као кредити за ликвидност и користе се за набавку и финансирање обртних средстава као што су: набавка робе или сировина, финансирање залиха роба и сировина, исплата зарада, као и превазилажење периода ван сезоне у фирмама које имају изражен утицај сезоне на редовно пословање.
    Ова врста кредита одобрава се на бази претходне пословне историје фирме. Какве ће услове фирма добити од банке такође зависи од броја година у послу, врсте бизниса, да ли је фирма у губитку или добитку, као и средства обезбјеђења која предузетник може да понуди као врсту гаранције да ће кредит бити враћен у договореном року.
  • Дугорочни кредити су кредити са роком доспијећа дужим од годину дана. Обично се узимају када постоји потреба за куповином нове опреме, када се лансира нови производ, када немате довољно новца да сами започнете посао, када улазите у нове пословне пројекте, као и свим другим облицима финансирања пословног развоја и ширења расположивих пословних капацитета. С обзиром на дуги рок враћања кредита, ова врста позајмице углавном иде са обезбјеђењем у виду хипотеке над пословним или приватним непокретностима предузетника.
    Важно је истаћи да постоје и алтернативни облици финансирања бизниса који почетницима могу значајно помоћи у превазилажењу проблема недовољно расположивих финансијских средстава. Један од најчешће коришћених је тзв. финансирање од стране добављача. Одложено плаћање добављачима, посебно када је тај рок дужи од рока одложеног плаћања који сте ви одобрили вашим купцима, може значајно утицати на вашу ликвидност, тј. способност редовног измирења доспјелих обавеза.
    Корисни линкови: www.irbrs.org

ФИНАНСИЈСКИ ЛИЗИНГ

Законом о лизингу („Службени гласник Републике Српске“, број 70/07, 116/11)  уређују се послови лизинга, услови за оснивање, пословање и престанак рада даваоца лизинга, права и обавезе субјеката лизинга, престанак уговора о лизингу, регистрација својинских права над предметом лизинга, извјештавање, ревизија и надзор над пословањем даваоца лизинга.

“Давалац лизинга” је лице које је добило дозволу Агенције за банкарство Републике Српске за обављање послова лизинга у складу са овим законом и које на примаоца лизинга преноси право држања и коришћења предмета лизинга за уговорени период, за шта од примаоца лизинга прима лизинг накнаду.

“Прималац лизинга” је правно или физичко лице на кога давалац лизинга преноси право држања и коришћења предмета лизинга.

“Испоручилац предмета лизинга” је правно или физичко лице које на даваоца лизинга преноси право својине над предметом лизинга, ради његове предаје примаоцу лизинга на држање и коришћење, у складу са уговором о лизингу.

“Предмет лизинга” је покретна и непотрошна ствар или непокретна ствар у складу са прописима којима се уређују стварна права.

“Лизинг накнада” је новчани износ који у ратама плаћа прималац лизинга за држање и коришћење предмета лизинга.

“Уговор о испоруци” је уговор у писаној форми закључен између испоручиоца предмета лизинга и даваоца лизинга на основу којег давалац лизинга стиче право својине над предметом лизинга у сврху његовог давања на лизинг.

На субјекте и правне односе из посла лизинга насталог у складу са овим законом, одредбе закона којим се уређују облигациони односи и одредбе других закона примјењиваће се у случајевима које овај закон не уређује.

Лизинг је правни посао у којем давалац лизинга преноси право држања и коришћења предмета лизинга на примаоца лизинга на одређени рок, уз његову обавезу плаћања уговорене лизинг накнаде и са правом да предмет лизинга врати даваоцу лизинга, да га откупи или да продужи уговор о лизингу.

Субјекти у послу лизинга су: давалац лизинга, прималац лизинга и испоручилац предмета лизинга.

Финансијски лизинг је правни посао у коме давалац лизинга:

  1. са испоручиоцем предмета лизинга кога је одредио прималац лизинга закључује уговор о испоруци на основу којег стиче право својине над предметом лизинга, према спецификацији примаоца лизинга и под условима које, уколико се односе на интересе примаоца лизинга, одобрава прималац лизинга,
  2. са примаоцем лизинга закључује уговор о финансијском лизингу којим се обавезује да на примаоца лизинга пренесе овлашћење држања и коришћења предмета лизинга на уговорено вријеме, а прималац лизинга се обавезује да му за то плаћа уговорену лизинг накнаду,
  3. лизинг накнаду утврђује на основу амортизације цјелине или најбитнијег дијела вриједности предмета лизинга.

Уговор у коме су давалац лизинга и испоручилац предмета лизинга исто лице не сматра се уговором о финансијском лизингу у смислу овог закона, већ уговором о оперативном лизингу. Уговор о лизингу је уговор закључен у писаној форми, који обавезно садржи сљедеће елементе:

  1. податке о субјектима уговора о лизингу,
  2. предмет лизинга са карактеристикама које омогућавају његову идентификацију,
  3. одређење врсте лизинга (финансијски или оперативни),
  4. вриједност предмета лизинга,
  5. рок трајања лизинга који код финансијског лизинга не може бити краћи од двије године од дана закључења уговора о финансијском лизингу,
  6. укупан износ лизинг накнада које треба да плати прималац лизинга,
  7. услове, начин плаћања лизинг накнада и ефективну каматну стопу која се користи за обрачун лизинг накнаде,
  8. могућност за откуп или продужење уговора о лизингу,
  9. податке о испоручиоцу предмета лизинга,
  10. право давања предмета лизинга другом на коришћење,
  11. случајеве који ће се третирати као неизвршење обавеза од примаоца лизинга и
  12. стопу затезне камате која се плаћа у случају неизвршења обавеза.

Осим ових елемената, уговор о лизингу може да садржи сљедеће елементе: мјесто, вријеме и начин испоруке предмета лизинга , својину над предметом лизинга, страну која је обавезна да осигура предмет лизинга и ризике од којих предмет лизинга треба да буде осигуран, начин престанка уговора, трошкове транспорта предмета лизинга, монтажу, демонтажу и текуће одржавање предмета лизинга, замјену дијелова, сервисирање и техничко- технолошко унапређивање, обучавање особља примаоца лизинга за коришћење предмета лизинга и друге елементе о којима уговорне стране постигну сагласност.