Појавом заната отпочела је друга велика подјелa рада до одвајања занатства од земљорадње. Рад и привређивање омогућили су човјеку да се развија и напредује. Вријеме и искуство су му дали вјештину да “што очи виде, руке ураде“, али и способност да се створи оно што никад нико није створио до тада.
Крајем 19. вијека долази до појаве нових заната али, с друге стране, и смањења потражње за занатским производима због појаве приступачније полуиндустријске и индустријске робе. Занатска производња постепено је слабила и одумирала, а у првим деценијама 20. вијека услужне дјелатности све више постају карактеристика градских занатлија.
Стари занати, кроз традиционални начин израде производа и специфичности појединих подручја утканих у њих, чувају и његују посебност и традицију Републике Српске. Знања и вјештине старих заната, преносе се са генерације на генерацију, пружајући осјећај континуитета који заједнице, групе и појединци, препознају као дио свог идентитета и културне баштине.
Својим постојањем, стари занати подстичу и промовишу поштовање према културној разноликости и креативности. Обнова старих заната је обавеза према преузетим међународним уговорима али, изнад свега, је обавеза према нашој прошлости и будућности.
Садашње стање ствара потребу да се стари занати обнове и сачувају јер само сачувани, заштићени, ревитализовани и туристички вредновани стари занати могу допринијети очувању културно‐историјског наслијеђа Републике Српске.