СОЦИЈАЛНО ПРЕДУЗЕТНИШТВО односи се на:

  • примјену практичних, иновативних и одрживих приступа остваривању користи друштва генерално, са нагласком на маргинализоване и сиромашне друштвене групе;
  • појам који обухвата јединствен приступ економским и друштвеним проблемима, који се „укршта“ преко различитих сектора и дисциплина, а који се темељи на одређеним процесима и вриједностима, које су заједничке за сваког социјалног предузетника независно од његовог образовања, материјалног статуса, радничких права, окружења, економског развоја, пољопривреде и других фактора било да они оснивају непрофитне или профитне субјекте.

Социјална економија подразумијева предност социјалних циљева у односу на економске, али се социјални циљеви остварују економским начином дјеловања. Њен најважнији аспект је социјално предузетништво. Иако се појмови „социјално предузетништво“ и „социјални предузетник“ користе више од тридесет година још увијек постоје различита мишљења и ставови око самог значења ових појмова. Наиме, Muhammad Yunus, добитник Нобелове награде за мир за 2006. годину, у својој књизи „За свијет без сиромаштва” наводи да се социјално предузетништво најчешће дефинише као било које настојање да се помогне другим људима. Та иницијатива може бити економског и неекономског, профитног и непрофитног карактера. Према овом аутору, социјално предузетништво је шири појам од социјалног предузећа, које представља подврсту социјалног предузетништа.

Даље, Bill Drayton, оснивач прве глобалне организације за социјално предузетништво „Ashoka“, je дефинисао социјално предузетништво као предузетништво с етичким интегритетом у циљу максимизирања друштвене вриједности, а не приватне вриједности или профита. Социјално предузетништво је специфично по томе што се бави препознавањем и рјешавањем социјалних проблема као што су социјална искљученост, сиромаштво, незапосленост и др.

За разлику од традиционалног предузетништва, гдје је примарни циљ дјеловања остварење и максимизација профита, у фокусу социјалног предузетништва је задовољење друштвених потреба.

Европска комисија користи појам социјално предузеће за сљедеће врсте послова:

  • оне код којих је друштвени или социјални циљ основни разлог за комерцијалне активности и које често имају облик друштвене иновације;
  • оне код којих се профит углавном реинвестира како би се остварили постављени друштвени циљеви;
  • оне код којих начин организовања и управљања, те права власника одсликавају мисије предузећа, користе демократски и партиципативни принципи или принципи социјалне правде.

 

Дефинисање појма социјалног предузетништва и социјалног предузећа није нимало једноставан задатак, јер не постоје јединствене дефиниције, али ипак постоје неке битне и заједничке карактеристике социјалног предузетништва:

  • мотив бављења социјалним предузетништвом је рјешавање друштвених проблема или повећање друштвене користи и допринос заједници, а не рјешавање искључиво индивидуалног или групног проблема или увећање имовине (профита);
  • ради се о предузетничкој активности која је самоодржива и која ствара нову вриједност натржишту роба и услуга;
  • остварени профит из пословања користи се првенствено за остваривање друштвених/социјалних циљева и реинвестира се у пословање или директно распоређује за друштвену корист;
  • управљање послом врши се у складу са најбољим пословним праксама док је одлучивање о битним питањима пословања засновано на принципу 1 човјек – 1 глас, партиципацији запослених и других заинтересованих или на капиталу, односно улозима власника;
  • постоји одређени систем надзора којим се контролише испуњавање друштвене мисије.

 

Социјална предузећа су најчешће усмјерена на задовољавање социјалних и/или економских потреба својих чланова или на пружање услуга социјално угроженим групама становништва.

 

Потенцијал социјалног предузетништва није у довољној мјери препознат у Републици Српској, као један од могућих начина за рјешавање друштвених и економских проблема. Наиме, велики број елемената који чине суштину социјалног предузетништва налази се у примјени и дјелимично је регулисано законским прописима из различитих области:

  1. Закон о професионалној рехабилитацији, запошљавању и оспособљавању инвалида – пречишћени текст („Службени гласник РС“, број 98/04, 91/06 и 24/09 и 37/12)
  2. Закон о удружењима и фондацијама („Службени гласник РС“, број 52/01 и 42/05)
  3. Закон о социјалној заштити („Службени гласник РС“, број 37/12)
  4. Закон о пољопривредним задругама(„Службени гласник РС“, број 73/08, 106/09 и 78/11).

Законом о професионалној рехабилитацији, запошљавању и оспособљавању инвалида су дефинисане категорије, њихова права и обавезани одређени субјекти на запошљавање лица са инвалидитетом уодносу на укупан број запослених. У случају да у Закону наведени субјекти обавезног запошљавања инвалидних лица немају потребан број запослених особа са инвалидитетом, обавезни су издвајати одређени износ на бруто плате запослених. Поред тога, правна лица која немају обавезу запошљавања инвалидних лица по овом Закону такође су дужна да издвајају одређени износ на бруто плате запослених за ове намјене. Законом је успостављен посебан Фонд за професионалну рехабилитацију и запошљавање лица са инвалидитетом ове намјене у који се уплаћују горе наведена средства.

У Закону се посебно дефинише правни статус предузећа за запошљавање инвалидних лица те дефинишу повластице које имају. Ова предузећа могу бити основана од стране свих врста правних субјеката и грађана укључујући државне институције и локалне заједнице. Посебан квалитет Закона је што је омогућио и страним правним и физичким лицима да оснивају предузећа у складу са овим Законом. Законом је предвиђено да се статутом у органима управљања предузећа омогући учествовање најмање једног представника циљне групе у сврху заштите друштвеног интереса. Законом је предвиђено и оснивање заштитних радионица, радних центара те самозапошљавање инвалида под условима прописаним Законом.

Закон о удружењима и фондацијама

Процјењује се да у Републици Српској постоји преко 6.000 организација регистрованих као непрофитна удружења или фондације, те да је у цивилном сектору стално запослено најмање 8.000 лица. Највећи број организација, преко 60%, послује на локалном нивоу и бави се локалним потребама и проблемима. Са аспекта социјалног предузетништва, Закон даје право удружењима и фондацијама да могу имати властиту имовину и прецизно регулише да основа пословања није стицање добити. Када је у питању обављање привредне дјелатности Законом је оно дозвољено ако је повезано са циљевима и активностима организације. Законом су прецизно разрађене одредбе да се вишак прихода над расходима остварен обављањем привредне дјелатности мора инвестирати у основне статутарне активности и да није дозвољена расподјела, директна или индиректна, оснивачима, члановима удружења, управљачких органа, донаторима или трећим лицима што се не односи на примјерене накнаде, покриће трошкова у вези са остваривањем циљева активности утврђених статутом. Удружења и фондације у складу са Законом могу обављати и привредне дјелатности које нису непосредно повезане са остваривањем њихових статутарних циљева и активности али само тако да оснују посебан привредни (профитни) привредни субјект. Законом је дозвољено да се непрофитне организације могу спајати, раздвајати или трасформисати у друго удружење или фондацију.

Закон о социјалној заштити

Законом је дозвољено самостално обављање послова социјалне заштите као професионалне дјелатности уз испуњавање стриктних услова и критерија предвиђених Законом. Обављање професионалне дјелатности је дозвољено само у домену савјетовања и специјалистичких социјалних услуга што с обзиром на стање и потребе у сектору социјалне заштите није довољно.

Закон о пољопривредним задругама

Постоји врло дуга традиција задругарства на просторима Републике Српске. Задругарство представља један од значајних облика социјалног предузетништва с обзиром да је задруга облик добровољног организовања чланова (задругара) у циљу остваривања њихових заједничких економских, социјалних и културних потреба и тежњи кроз заједничко посједовање и демократски контролисано пословање (привређивање). Законодавство којим се регулише задругарство поставља врло јасна правила контроле, стицања имовине, расподјеле добити и обавеза задругара и чланова управе.

Један од облика државног подстицања социјалног подузетништва су и закони о играма на срећу.

Закон о играма на срећу (Сл. гласник РС бр.7/10-пречишћени текст) је чланом 23. прописао да ће добит у висини од 50% бити издвојена за кориснике који се баве „социјалном заштитом и хуманитарном дјелатношћу, проблемима и задовољавањем потреба лица са инвалидитетом, организацијама које се баве културом, организацијама које се баве ванинституционалним образовањем и васпитањем дјеце и омладине.“